О удружењу
Оснивање, делатност и циљеви Удружења
Друштво крематиста „Огањ“ основао је др. Војислав Кујунџић 1904.год. Од оснивања, ДЕЛАТНОСТ Удружења „Огањ“ је пропаганда кремације, а ЦИЉ је: очување здраве животне средине за генерације које долазе, спречавање бесконачног ширења гробаља на уштрб обрадивог и грађевинског земљишта неопходног потомству.
Историјат крематистичког покрета у свету и код нас
Непобитно је доказано да спаљивање умрлих задире у далеку прошлост, односно почиње са проналаском ВАТРЕ. У Предхришћанском добу, у Риму су мртве спаљивали. Познато је да су спаљени: Цезар, Аугуст, Нерон, Помпеј, Тиберије, Тацит, Плиније и други. И у нашој земљи нађене су урне у римским гробовима. Ово сведочи, не само о спаљивању мртвих, већ и о начину чувања њиховог пепела у посебним судовима. Стари Словени, као и Јужни Словени, спаљивали су своје мртве, а пепео закопавали у земљу. Припадници првих хришћанских заједница примили су обичај закопавања мртвих и смештали су их у подземне ходнике – катакомбе. У отпору према старој многобожачкој вери и старим обичајима, хришћани су спаљивање прогласили незнабожачким обичајем.Тада је сахрана у земљу за сваког хришћанина био једини могућ начин сахране.
Сахране у земљу су током векова створиле опасне хигијенске и урбанистичке проблеме. Стање се нарочито погоршало када је забрањена сахрана ван црквених гробаља. С обзиром да су она била просторно ограничена, временом је дошло до тога да се умрли, не чекајући из хигијенских разлога неопходан проток времена, сахрањују један преко другог.
Настојања напредних кругова да се из здравствених и осталих разлога уреде ЈАВНА ГРОБЉА, остала су дуго неостварена због конзервативних схватања. Тако је Париз прво јавно гробље добио 1801.год., Лондон 1852.год., а Београд 1850. год. на Бањици.
Неподношљиво стање ширења болести и зараза допринело је оживљавању идеје о спаљивању умрлих. Први носиоци и заговорници те идеје били су лекари и научници.
Зачетник идеје о спаљивању умрлих у модерно доба, је др. ТЕОФРАСТО РЕНОДО, француски лекар, историчар и енциклопедиста, који је 1642.год. у једном од својих предавања одржаних у Паризу рекао:
„Човек коме припада бесмртност заслужује више пламен – симбол вечности, него земљу. Дајем предност пламену, он је знамење бесмртности“.
Званично, крематистички покрет у свету зачет је 1869.год. у Фиренци на Међународном конгресу медицине, када су проф. ФЕРНАНДО КОЛЕТИ и др. ПАОЛО КАСТИЉОНИ предложили, а учесници конгреса једногласно усвојили РЕЗОЛУЦИЈУ:
„Конгрес изражава жељу да се свим могућим средствима прибаве законске могућности – да се у интересу хигијене – садашњи систем сахрањивања у земљу замени спаљивањем умрлих“.
Ова РЕЗОЛУЦИЈА је званични почетак нове ере у борби за савремено сахрањивање умрлих. Такође се може сматрати зачетком еколошког покрета у свету, јер показује сазревање свести о потреби ОЧУВАЊА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ.
Са добијањем независности 1878.год. у Србији је започео убрзани привредни и друштвени преображај. Србија је настојала да се развија у складу са развојем европских држава. У то време у оквиру српског грађанског друштва настајао је нови млади грађански слој који је одрастао у слободној земљи и који се образовао на западу. Покретачке снаге ове генерације Срба биле су подизање културног нивоа српског народа, одбацивање застарелих наслеђених навика и прилагођавање научном и цивилизацијском напретку у свету.
Међутим и поред тога што су се напуштали традиционални културни обрасци, модернизација српске културе почетком 20.века имала је изразито национално обележје. Општа европска мерила у друштвеним односима, грађанској култури, науци, књижевности и уметности, давали су новом времену црте космополитизма и одлике универзалности модњеног стила, али нигде се нису ни пригушивале ни брисале позитивне националне особености.
Иницијативни одбор је, 20. децембра 1904.год., одржао ОСНИВАЧКУ СКУПШТИНУ ДРУШТВА „ОГАЊ“.
Иако је крематистички покрет, у то време, грађанским и црквеним властима изгледао као разбибрига беспослених људи, он је напредовао и стицао све више присталица, а друштво „Огањ“ све више чланова. Целокупна пропагандна делатност обављала се путем предавања која су широм Србије држали др. Кујунџић и други чланови Управе са гостима из иностранства, а нарочито је оживела покретањем листа „Огањ“ који је почео да излази 30.јула 1934.год. на дан Свете Марије Огњене, славе Друштва установљене 1930.год. Крајем 1936.год. Друштво је имало пододборе у Земуну, Панчеву, Вршцу, Новом Саду, Зрењанину и Суботици и многобројне чланове донаторе из Ниша, Лесковца, Пожаревца и Сомбора.
Оснивачи друштва „Огањ“ су од самог почетка сарађивали са сличним друштвима у Европи, што су им олакшала лична познанства стечена још током студија ван земље. Захваљујући контактима са друштвима крематиста из Беча и Прага, а после Првог светског рата и из Чехословачке, Француске, Енглеске, Холандије, Шведске и Луксембурга, у Београд је стизала стручна литература, књиге и брошуре преведене на српски језик, као и филмови и фотографије. Тај материјал је говорио о предностима кремације над класичном сахраном у смислу очувања здравља становништва и очувања земљишта за потребе пољопривреде и изградње стамбених и других објеката и коришћен је на предавањима која су одржавана у земљи и иностранству. Захваљујући овој сарадњи, др. Војислав Кујунџић добио је високо пизнање и 1934.год. изабран је за почасног члана немачког савеза крематистичких друштава.
Пропагандна делатност Друштва изазвала је реакцију црквених кругова у земљи, те се између представника Православне и Католичке цркве с једне и присталица крематистичког покрета с друге стране, развила полемика у листу „Политика“.
Полемику је окончао бискуп хрватске старокатоличке цркве Стјепан Загорец својим чланком у коме је навео речи колеге, старокатоличког бискупа Шинделара:
„Божанска искра која у нама клија, која је дух од духа и живот живота Божјег, наша неумрла душа, нити може бити спаљена нити покопана. Душа се уздиже, кад остави земаљско тело, над гроб и над пламен у више сфере и враћа се Богу, вечном праизвору свега живота. Шта се са телом догађа са становишта вере је сасвим свеједно, оно мора да постане по неодољивом природном закону прах и пепео, да ли након дугогодишњег процеса распадања у земљи и гробу, или након мало сати у огњеном гробу снагом ватре која чисти и осветљује – шака пепела овде као и онде“.
Најзад, 1963.год. Римокатоличка црква је и званично одобрила кремацију као начин сахрањивања својих верника. Православна црква и поред многобројних контаката и договора др Војислава Кујунџића и других чланова управе друштва „Огањ“ са Патријархом Димитријем, Патријархом Варнавом и Патријархом Гаврилом Дожићем и мада је међу њеним великодостојницима било оних који су имали разумевања за хумане и здравствене аспекте ове идеје, званично није прихватала кремацију.
За време и после Другог светског рата и смрти др Кујунџића 1946.год. рад друштва „Огањ“ је на неко време замро, а обновљен је 1954.год. на иницијативу Гргура Митровића, пуковника у пензији који је на првој скупштини изабран за председника Друштва. Нова управа и чланови су наставили са пропагандом и инсистирањем код градских и државних органа да се у Београду изгради крематоријум и да се на Новом гробљу обезбеди простор за врт сећања и изградњу колумбаријума и розаријума за полагање урни.
Најзад, 1964.год. дугогодишње залагање оснивача „Огња“ и њихових наследника уродило је плодом и изграђен је први крематоријум у Југославији и то на Новом гробљу у Београду. Пројектовали су га арх. Спасоје Јовановић и Љубомир Профиловић.
Друштво „Огањ“ обновило је раније везе и основало одборе широм земље чији су чланови кремирани у Београду.
Још један великан крематистичког покрета код нас био је и др. Александар Костић изабран за председника друштва „Огањ“ на скупштини одржаној 30.маја 1971.год. Он је представљао Друштво у Светској крематистичкој организацији. На Међународним конгресима крематиста имао је врло запажене реферате, а написао је и књигу „Пред одлуком“ о еколошким предностима кремације. На тој скупштини први пут се јавила и иницијатива за оснивање солидарног фонда јоји би пружао организациону и финансијску помоћ породицама преминулих чланова Друштва, као и иницијатива за изградњу новог модерног крематоријума. Током наредних година, др Костић је уз сарадњу г. Блажића интензивно радио на реализацији ових идеја. Тако је 1980.год. отворен нови крематоријум на Лешћу, а стари на Новом гробљу је затворен. Након смрти др. Александра Костића 1981.год., његови наследници на челу Друштва, др. Боривоје Лечић, др. Војин Коларов, г. Велиша Поповић и чланови органа управе наставили су његовим стопама и у области пропаганде кремације и унутрашње организације Друштва.
Велики допринос раду Друштва дао је у то време члан управе Друштва г. Павле Блажић који је од 1970.год. био и директор београдских гробаља. Он је на захтев верника – чланова Друштва „Огањ“ 1973.год. био у посети код Патријарха Германа, обнављајући разговоре које је Др. Кујунџић водио са његовим претходницима, о томе да се дозволи вршење верског обреда приликом испраћаја за кремацију. Патријарх је показао разумевање за вернике који се за кремацију опредељују из хуманих разлога у циљу очувања здраве животне средине за будућност и заустављања ширења гробаља на уштрб пољопривредног и грађевинског земљишта. Истакао је да је то историјски тренутак јер ће он на себе преузети одговорност да се пред црквеним форумима заузме да Црква буде на страни кремације.
Ипак и до данашњих дана Свети синод Православне цркве званично није одобрио кремацију, мада се од те 1973.год. одржавају опела током испраћаја за кремацију.
Чланови и Органи управе Удружења „Огањ“ данас сматрају да је и ово питање времена и да ће великодостојници Православне цркве, као што су прихватили и одобрили донацију органа као хуман и користан чин, тако прихватити и кремацију као опредељење људи који се упарво из хришћанске љубави према ближњима и будућности наше деце опредељују за овакав начин сахране.
При Друштву је децембра 1987.год. основан солидарни Фонд, кроз који чланови за живота обезбеђују комплетне трошкове и организацију сахране.
Интересовање за учлањење у Фонд било је огромно. До краја 1990.год. учлањено је преко 6 хиљада чланова, а до данас преко 14 хиљада.
У периоду од 1991.год. до данас друштво и Фонд су, као и цела земља, прошли кроз тежак период ратова, санкција и опште економске кризе. Најтеже је било у периоду хиперинфлације. Заједничким напорима Председништва и Стручне службе, Друштво „Огањ“ – које је 1995.год. званично променило име у Удружење крематиста „Огањ“ и Фонд су сачувани и све време постојања уредно испуњавају своје обавезе према члановима.
ПОСТАНИТЕ ЧЛАН ВЕЋ ДАНАС!
Чланством у Удружењу стиче се ДОКАЗ опредељености за кремацију као начину сахрањивања, помаже се еколошки покрет и очување животне средине и стиче се право на бесплатну организацију и могућност плаћања сахране/кремације у две рате.